Поводом празника Светога Саве, 26. јануара 2016. године у 19 часова у Галерији Завода за проучавање културног развитка отворена је изложба слика Слободанке Ракић Шефер.
Изложба ДОК ТАМЊАНИКА ЗРИ уприличена је поводом четири деценије сликарског рада Слободанке Ракић Шефер, која на прави начин презентује резиме свог целокупног стваралаштва. Зрна грожђа, уплетена и провучена кроз препознатљиве мотиве, повезала су лирски и интимно све досадашњих серије радова и комплетног сликаркиног професионалног развоја. Мастиљаво плавом, прозрачно ружичастом ,ћилибарски жутом и маслинасто зеленом тамњаником, сликарка истовремено започиње свој нови циклус, који је још у назнакама и који ће тек да се развије и веже за наше историјске корене и трајања на овим просторима. Пред нама су мотиви из старог Београда, манастира Раковице и Никоља, Велике Хоче и наравно сликаркине родне Мачве где је одрасла у дедином винограду. Лоза Немањића, чудотворна хиландарска вињага – најстарија на свету, студеничка и ариљска прича тек су почелае да се одмотавају и много су већег формата од могућности ове наше скромне галерије.
У потрази за универзалном истином, Слободанка Ракић Шефер и овога пута ради према сопственом инстинкту и унутрашњем осећању, спонтано варирајући грожђе као лајт – мотив. Откривајући нам истовремено свој чаробни свет, смисао оптимизма, једноставности живљења, дубоке духовности и трајања, сликарка нам указује на универзалну нит проткану кроз проверене, истрвене стазе правих животних вредности, које су ту поред нас у малим стварима. Кроз наслаге искустава, она ствара атмосферу узвишених, многовековних истина за које латинска пословица каже да је у вину, док их сликарка симболично ставља на своју палету кроз исписане стихове химне Ој Србијо мила мати. У лози је смисао постања света, а у сликама Слободанке Ракић Шефер су одговори на битна питања овог времена, која воде ка координатама душевног преображаја. Кроз префињену сензибилност, своје умеће усаглашава са природом, развијајући идеју у класичним манирима, на граници реалистичког – доживљеног и имагинарног – одсањаног, између опојног и опорог, попут младог и старог вина. У синтези цртачког и пиктуралног, зналачки дефинишући композицију са два основна означитеља, земаљског кроз гроздове и небеског са птицама, направљена је визија рајског на земљи.. Лоза оплемењује, оживотворује, тихује, дубински исијаваја или кипи кроз грожђе у кошарама и бурадима, трансформишући се у вино, а вино кроз здравицу и песму претаче се поново у уметност. Све те минијатурне ласте, сенице, гугутке, грлице, голубице или свраке населиле су њене лозе и чокоте попут нота у линијском систему, дајући им форму музике, у равнотежи хоризонтале и вертикале, равног и заталасаног.
Хармонија боја и светлости, у распону од млечно беле до тамно плаве, попут склада дана и ноћи, наглашена је комбиновањем различитих текстура, од тек овлаш нанетих површина до енформеловских потеза, тако да је опипљивом материјом постигнута права мера динамике, да грожђе не буде преслатко.Сложени колористички и ритмички односи раскошних боја, дефинисали су јаркост и животност композиције. Онако као што је средњовековни фрескописц истакао бисер са владарских одежди и круна рељефним наносом беле боје, тако је Слободанка Ракић Шефер пастозно заокружила и испунила свако зрно тамњанике, која за њу има исту вредност и значење.
Префињена сензибилност, присност,искреност, избрушена естетичка мерила и креативно умеће ауторке досегли су дотле да свака слика у свом визуелном садржају носи ауру исконског и алегоријског.
Марина Лукић – Цветић